Studija je podeljena u dvadeset i tri poglavlja i sadrži analizu medijskog izveštavanja o nasilju nad ženama u Srbiji u (primarno i detaljno) dvogodišnjem periodu (2015- 2016), sa nužnim dodacima iz 2017. 2018. i 2019. godine, koji se odnose na femicid kao najteži oblik tog nasilja sa smrtnim ishodom. Studija sadrži izlaganje o medijski odgovornom etičnom izveštavanje, uticaju medija na formiranje javnog diskursa u pogledu nasilja nad ženama i opštu sliku nasilja nad ženama, uz predstavljanje loše i dobre medijske prakse u medijima Srbije, kao i napade na žene aktivne u javnosti što doprinosi sagledavanje celovitije slike o društvenom tretmanu žena uopšte. Višegodišnja kontinuirana opredeljenost autorke ka kriminološko-fenomenološkoj analizi rodno zasnovanog nasilja nastavlja se i u ovom tekstu koji obuhvata studije slučajeva niza konkretnih medijskih izveštaja femicidu i o najbrutalnijem nasilju nad ženama. To je locira na graničnu interdisciplinarnu oblast između komunikologije i kriminologije, na interakcionu vetrometinu različitih naučnih disciplina, što je, možda komplikovana, ali u krajnjem ishodu, dobitna kombinacija jer omogućuje onu uvek željenu interakciju između nauke i društva.

Ključne reči: nasilje nad ženama, femicid, analiza presklipinga, komunikologija, kriminologija

Analize medija sa stanovišta rodne ravnopravnosti neophodne su u smislu popravljanja delatnog potencijala žena da organizovano utiču na društene promene u pogledu prevencije i smanjivanja nasilja nad ženama. Konstatovanje i analiza odsustva ženske perspektive iz medija, stereotipnosti u medijskom izveštavanju, posebno kada se radi o nasilju nad ženama, kao i prisutna rodna pristrasnost, utiču na smanjenje rodne nejednakosti i povećanje medijske pismenosti i odgovornosti medija.
Politička volja i akcija zavise između ostalog i od znanja, zato je potrebno saznati kako i o čemu mediji izveštavaju kada izveštavaju o nasilju nad ženama, koja je to neophodna medijska hemija pristojnosti koja može da doprinese društvenim i političkim promenama, zašto zlatni standard inteligentne informacije još uvek nije artikulisan kada je u pitanju medijsko izveštavanje o nasilju nad ženama? Možda i zato što imamo sve više pojavu gubljenja suštine u tabloidno iskonstruisanim romansama gde im nije mesto, a nije im mesto nikada kada se radi o nasilju, pogotovo ne o femicidu. Možda i zato što izveštavanje o nasilju retko istražuje i još ređe zauzima stav umesto čega se gubi u obilju rutinske fokusiranosti na klišee. Tu su i one nove političke slabosti bez preciznog imena – nacionalizam, nepotizam, korupcija, klijentizam, svi zajedno. I mediji su deo toga.
Više informacija ne znači nužno da su ljudi bolje informisani. Medijska produkcija je komercijalizovana, tabloidno izveštavanje o nasilju nad ženama je kvantitativno i stilski postalo dominantno, doprinoseći u 2014. vidljivom medijskom zaokretu ka zabavi kao imperativu. Proliferacija sadržaja povećava slobodu javnosti da bira, ali ostaje upitanost da li ovo novo medijsko okruženje nudi bolji kvalitet ili samo više senzacionalizma i tabloidne hrane. Istraživačko i analitičko novinarstvo i ozbiljne talk show emisije su marginalizovane, skraćene ili nestaju. A iz tabloida, tabloidizirano predstavljanje nasilje nad ženama u 2014, prešlo je u televizijsku rijaliti produkciju u 2015. u kojoj rijaliti programi nastavljaju da preplavljuju ekrane, dok ih sa svoje strane spremno prate izveštaji u štampanim medijima.

Ključne reči: Nasilje nad ženama, medijsko izveštavanje, stereotipnost, tabloidizacija, banalizacija nasilja, brutalizacija društva

Ova knjiga je deo procesa kreiranju ženskog političkog narativa koji doprinosi formiranju pozitivne, aktivno izgrađene slika o sebi i učvršćuje samopoštovanje svih žena. Ta (samo)svesno samoizgrađena slika o sebi rezultira jasno artikulisanim i profilisanim ličnim i političkim identitetima, stavovima i preporukama. Preporuke se baziraju na zahtevima Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i suzbijanju nasilja nad ženama i naslja u porodici (Istanbulska Konvencija), koja je međunarodni pravnoobavezujući akt u sferi zaštite žena od nasilja. Pred države članice postavlja zahteve i obaveze koje moraju poštovati u sferama: prevencije, zaštite žrtava i njihovih prava, gonjenja i kažnjavanja učinilaca nasilja i kreiranja koordinisanog, multisektorskog pristupa problemu. Sve predložene, konkretne preporuke imaju četiri opšta cilja: osnaživanje žena koje su preživele domaće nasilje, poboljšanje institucionalnih praksi u postupanju sa slučajevima domaćeg nasilja, poboljšanje pravnih propisa primenjivanih u praksi i postepena ali neminovna promena tradicionalnih društvenih obrazaca tako da makro politička i mikro društvene sredine počnu da prepoznaje domaće nasilje kao pogrešno ponašanje koje zaslužuje osudu.

Ključne reči: domaće nasilje u Republici Srpskoj, žene koje su preživele nasilje, sudovi, tužilaštva, centri za socijalni rad, policija, Ženski centar Trebinje

“Nasilje i mi – ka društvu bez nasilja”, knjiga iz kriminološke oblasti Fenomenologije nasilja podeljena je na Opšti i Posebni deo. U Opštem delu se nalaze dva naslova, Razumevanje nasilja i Rodno zasnovano nasilje. U Posebnom delu obrađeno je sedam posebnih oblika nasilja, Femicid, Nasilje nad LGBT osobama, Vršnjačko nasilje, Mitovi i rituali sportskog nasilja, Verski motvisani ratovi i sukobi prošlosti i sadašnjosti, Nasilje nad ženama u islamskoj kulturi i Masovne ubice i serijske ubice. Osim pitanja uzročnosti, ovaj tekst se u svakom pojedinačnom poglavlju bavi i pitanjima specifičnih i konkretnih društvenih politika i strategija koje je potrebno preduzeti u funkciji kontra mera, odnosno mera dizajniranih za suzbijanje pojava nasilja i saniranja posledica počinjenog nasilja. Nema jasnog konsenzusa o načinu na koji bi se realizovala potpuna zaštita ljudi od nasilja, ali takođe nema ni precizne ili zajedničke ideje o tome kako treba da izgleda i na koje sve načine da bude organizovano savršeno čovečanstvo kao utopijski ambijent iz koga je nasilje eliminisano. Međutim, moguće je identifikovati neke političke vrline npr. vrline društvene saradnje, civilizovanost i tolerancije, postojanje pravednih zakona i pravednih institucija, koje sigurno mogu da se smatraju onim osobinama društva u kome nema ambijentalnih i socijalnih podsticaja individualnom, kolektivnom i grupnom nasilništvu.

Ključne reči: strukturalno i kulturalno nasilje, Lucifer sindrom, štokholmski sindrom, sindrom naučene bespomoćnoti, Đenoveze sindrom, hegemonistička muškost, slabost i raličitost žrtve, sportsko nasilje, Religijsko nasilje, Hidžab propisi, fanatici i sumanuti bolesnici

Knjiga „Zločin mržnje, govor mržnje i grafiti mržnje – razumevanje povezanosti i odgovori na pretnje“, sadrži posle Uvoda osam poglavlja: Grafiti mržnje, Nasilje praćeno grafitima mržnje, O grafitima, Grafiti u Srbiji, Inicijative građana, Zakonsko sankcionisanje grafita, O projektu „Sprovođenje antidiskriminacionih politika u Srbiji“. Navodi se da grafiti mržnje kao neka vrsta „stabilizovanog zla” postaju govor grada, poruka svima drugačijim i različitim da nisu dobrodošli i da ova sredina za njih nije bezbedna. Ali nisu svi grafiti nepoželjni nosioci mržnje i destrukcije, nisu svi samo komunalni nered koje treba suzbijati i sankcionisati. Za osudu je samo mržnja i iz nje proizašle opasnosti i diskriminacija, ali ne i pokušaj ostvarivanja ulične lepote, čak i kada je nespretna, neuspešna ili nedovršena. Autorka se zalaže protiv nasilja, mržnje i diskriminacije, kao i njihovih prethodnica u vidu raznih, pa i grafitnih oblika govora mržnje. Ali je za grafite koji nose poruke ljubavi, zaštite ljudskih prava, čovekove sredine, ljudske kreativnosti, ili prosto, za one male, ali tako potrebne estetske momente koji razbijaju sivilo grada i oronulost njegovih fasada. Možda je ipak najbolji način da se obuzdaju grafiteri, da im se da ono što žele, dakle legalna mogućnost da oslikavaju gradske ambijente delima kvalitetne ulične umetnosti na dobrobit vi građana.

Ključne reči: grafiti mržnje, govor mržnje, zločin mržnje, kvalitetna ulična umetnost, grafiti Srbiji, TKV, teorija razbijenih prozora, grafiti svetskih metropola

Autorka koristi kvalitativnu analizu medijskog izveštavanja o nasilja nad ženama komparirajući 2010 sa 2012 godinom. Konstatuje se opravdanost ne malog nezadovoljstvo celokupne ženske javnosti medijskim izveštavanjem o nasilju nad ženama i velika potreba za podizanjem svesti, edukacijom i boljim razumevanjem nasilja nad ženama u medijima. Ova analiza je prva linija otpora stereotipnoj, mizoginoj medijskoj konstrukciji fenomena nasilja nad ženama koja sadrži dobre i loše medijske primere i završava se kompletom preporuka o pravcima edukacije medijskih poslenika za bolje razumevanje prolematike rodno zasnovanog nasilja.

Ključne reči: Nasilje, žene, mediji, rodni stereotipi, hegemonistički maskulinitet, tolerisano nasilje, femicid, medijsko traženje neposrednih uzroka nasilja, romantizovano nasilje, mediji kao proizvodi i kao proizvođači društvenih odnosa

Media Coverage of Violence against Women in Serbia – Qualitative Analysis – link